Bilo jednom u Beogradu na Detinjce

Nakon Prvog svetskog rata, Beograd je bio razrušen i opustošen grad. Autrougarska je pokrala sve što se pokrasti moglo u Beogradu, a to nije važilo samo za Beograd, već i za celu Srbiju.

Već u prvim danima obrazovane su komisije koje će popisivati oštećene kuće i stepen oštećenja, a pošto se znalo da će spisak biti veliki, određeni su dani po kojima će komisija doći u neku ulicu.

U Beogradu, a i u ostalom delu Srbije, vladalo je veliko siromaštvo, pa su iz godine u godinu stvarane razne humanitarne organizacije koje će pomoći stanovništvu, a i mnogobrojnoj deci koja su ostala bez roditelja. U nemogućstvu da pomognu deci jer su i sami rođaci,komšije prijatelji živeli u stalnoj borbi makar za pola hleba slali su decu za Beograd, iz svih krajeva Srbije u nadi, da će neko ko ima brinuti o njima.

Roditelji koji su gladovali bili su prinuđeni, kako bi im deca preživela, da ih ostavljaju ispred bogatih kuća u nadi da će ih imućni ljudi nahraniti ili usvojiti. Mali je broj bio slučajeva gde su deca usvajana, čak i veoma zanemarljiv. Deca su rasla i snalazila se na ulici prepuštena sami sebi. Dobili su i nazive među beograđanima kao deca sa kaldrme ili beogradski šatrovci.

Deca sa kaldrme su lutala ulicama Beograda u potrazi za hranom i nekim mestom da se sklone. Beogradski šatrovci snalazili su se krađama kako bi se prehranili ili prodajom ukradene. Uvek pocepane odeće, prljavi, bezobrazni u očima većina beograđana bila su deca koja se zaobilaze jer su u nihovima očima bili lopovi, a ne oni koji se bore kako bi se prehranili. Deca su bila deca od 6 do 17.godina. Ni tadašnje novine nisu imale razumevanja da prinude vlast da nađu rešenje za siromašnu decu, pa su ih često okarakterisali kao „opasne“ kradljivce koji kradu iz prodavnica ili magacina. Jedna od „opasnih“ kradljivaca po tadašnjim novinarima su bila deca koja su ukrala čokolade i keks kako bi prodavali.

Mesta u domovima nije bilo dovoljno da se prime sva deca i ako se trudilo da im se pomogne. Beogradska siromašna deca bez roditelja i iz južne Srbije vođena su u druge gradove kako bi bila zbrinuta. Uglavnom su to bila neka mesta u Vojvodini koja je tog trenutka za neku nijansu bila bogatija.

Dece koja su ostala bez svojih bližnjih merila se u nekoliko hiljada, pa su od nekih napuštenih kuća stvarani domovi za decu ili su spratovi ili sobe stvarane kao prihvatilišta. Jedan od poznatih domova za decu nalazio se i Dobračinoj 16 koji je stvoren 30.novembra 1918.godine, nedugo nakon oslobođenja Beograda, mogao je da primi samo 60 malih gladnih usta. One koje nije mogao da primi davao im je hranu i slao kod nekih porodica ili nazada na ulicu. Do odeće je bilo teško doći i za to je trebalo pravo malo bogatstvo.

U jednom od domova gde je bilo skoro hiljadu dece, žene koje su ih čuvale, smislile su kako na detinjce da obraduju decu i ako su se svakodnevno borile da obezbede dovoljno hrane ili makar samo hleba.

Ušle su rano u njihove sobe i nisu im dale da ustane dok one to nekažu. Svima su im vezale nogice, a onda otpevale pesmu i svima podelile po čarape. Odvezale ih i poželele im srećan njihov dan. Radost dece je teško opisati jer su jedne čarape nosili svakodnevno jer za druge je bio samo san.

Negovateljice u domu uspele su da skupe pare i da kupe vunu sa kojom su isplele čarape. Čarape su plele danonoćno, na smenu, kako bi zadovoljile skoro hiljadu dece.

Sudbina dece sa kaldrme je bukvalno bila prepuštena sudbini koja je znala da bude veoma okrutna.

Nastaviće se…

Autor: Aleksandar M.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.