Božićna priča

Ustala sam danas rano da pokucam na vrata domaćinske kuće i donesem radosne vesti. Domaćin me očekuje jer već će dve godine kako mu donosim radosne vesti, a kako on kaže, i sreću u kuću.

Čeka on da mu sin na noge stane pa da sa njim može po badnjak krenuti , a ne samnom devojčurkom o kuhinji zboriti. Nisam ni ja za te teme ali bolje i nešto zboriti nego ćutati kao da nismo jedno drugom dragi.

Već dok hodam stazom koja me do domaćinske kući vodi, vidi se dim sa svih kuća i domaćini koji proz prozor gledaju očekujući vesti. Skrivala sam se u gustoj šumi od drugih domaćina kako bi u kuću, meni dragoj, prve vesti zborila, a i od vukova koji mogu miris moj osetiti ili pogače što je u torbi nosim.

Pokucah na domaćinsku kuću, a domaćin me upita:

“Ko nam u ovo jutro dolazi? Da li od vukova da se sakriješ ili da nam dom srećom pokriješ? Da stomak hranom smiriš ili da nas nečim obdariš?”

“Dobro jutro dobri domaćini. Donosim vam pogaču i vino slatko a i velike vesti koje sada želi čuti svako.”

Svake godine uvek smislim neke nove reči da domaćin oseti radost što mu dolazim.

“Uđi putniče i glasniče. Hvala ti što pogaču mi unosiš , da uvek budemo siti. Hvala ti što vino nam unosiš da uvek budemo zdravi. Hvala ti što žito iz rukava pokriva tvoje stope i moju zemlju čini bogatom. Ugrej se i pre zalogaji nešto, pa nam reci kakve srećne vesti nosiš nama prva.”

“Domaćine dragi, Hristos se rodi!”

“Vaistinu se rodi!”

Srećan domaćin ponudi me da sednem i pred mene bogatu trpezu otkri. Male poklončiće mi u torbu stavi, jer se su na Božić svi sretni i poželela bi svi da budu zdravi.

Autor: A.M

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dešavanja