Jedna od noći u Beogradu

Jedna od noću u Beogradu koja te vodi samo na jedno mesto gde ćeš se osetiti delom Beograda.

Da sam živeo u nekadašnjem Beogradu verovatno bih prošao i Balkanskom ulicom gde su se u kafanama uglavnom okupljali oficiri nižeg ranga koji su tražili posebnu vrstu provoda. Prošao bih kako bih video da li koji kraljev ađutant nije tu zalutao, pa da neki novi trač po Beogradskoj varoši proširim. Najbolji su tračevi o izlasku na dvoboj gde je u priči uvek bila neka glumica Narodnog pozorišta.

I tada bi posle Balkanske ulice i šetnjom Kosančićevim vencom i Kalemegdanom uputio se samo na jedno mesto gde svaki boem traži pesmu koju će pevati ili je utapati u dnu čaše. Seo bi za nekim od stolova Skadarlije i možda za tren osetio se deo društva Toše Jovanovića, Đure Jakšića, Vojislava Ilića …

Konobar bi mi prišao i već u ponudi imao nekoliko domaćih, a onda bi neka dama koja je uvek sedela u uglu kafane mi prišla i pokušala da proda neke domaće bombone. Orkestar bi štimao žice, a već posle druge domaće počelo bi sa:

„U ranu zоru, zоru, zоru,

kad svanе dan,

ja idеm kući sav nakrеsan,

ja idеm kući sav nakrеsan.“

Uz stare i neke nove pesme dočekao bih zoru gde bi me fijaker do kuće odvezao i naplatio dinar više jer noćna tarifa je i u zoru.

Autor: Aleksandar od Beograda

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.