Nisam sudija

Stavio sam naslov „Nisam sudija“ jer ono što je primetno da lako sudimo, a u svome dvorištu ne bi voleli da vidimo porotu. Životi svih nas su jedinstveni i kada bi sudili o nečijem životu morali bi da ga proživimo sa njim ili njom. Neko je išao u školu peške, neko autobusom, a neko automobilom. Ako je neko išao automobilom da li bi mu odmah rekli, pa tebi je bilo lako. Možda to što je išao automobilom ima i svoj razlog. U najgorem slučaju zdravstveni koji krije jer želi da se oseća kao i ostali. Kada nešto čujemo i vidimo uvek postoji ona matematička oznaka nepoznata koja bi trebalo da nas odvrati od lakog suđenja nad nečijim životom.

Već nedelju dana gledam ispunjene strane o temi koja se svakim danom prepisuje. Kada se pojavi ta tema uvek se setim mojih komšija koji su znali svašta nešto da kažu mom zlostavljaču, a jedna od njih koju sam zapamtio je: „Komšija ako već vaspitavate dete radite to malo tiše, jer moje dete ne može da uči od buke?“ Onda dođem u školu, kada sam imao sreće samo sa masnicama, kada nisam sa polomljenim ekstremitetima, pa me učiteljica izvede pred tablu i na svako postavljeno pitanje kažem „Ne znam“. Onda je ona imala nekoliko konstatacija o meni koju je znala pred svim mojim vršnjacima da iznese, a koja je nakon više njenih ponavljanja postala prihvatljiva za sve. Među tim konstatacijama bila je i kako sam glup. Možda će nekima biti čudno ali to me je najviše bolelo. Reči izmamljuju suze, a ne udarci.

Zašto sam to krio? Zašto je moja majka to krila? Drugačija su tada bila vremena jer tada ti se policija pojavi na vrata i kaže: „Došli smo po prijavi buke. Ako možete bračnu svađu da rešavate malo tiše.“ Moram da priznam da me je bilo i sramota od mojih drugova jer svi su živeli nekim normalnim životom, koji sam i ja sanjao, a i pretvarao se da živim. Lakše je uvek živeti u iluziji, nego u stvarnosti.

Kada čujete da je neko prijavio zlostavljača nikada ne pitajte: „Zašto baš sada?“ Bilo kada SADA je pravo vreme. Divim se devojkama na hrabrosti, i to ne samo zato što su istupile i ispričale, već iz sasvim drugog razloga koji mislim da niko ne primećuje. Preuzele su na svoja „mala“ ramena sve novinske natpise i društvene mreže kako ostale devojke ne bi bile izložene javnom mišljenju, ma kakvo ono bilo.

Nije dobro biti porota i sudija jer nikada ne znaš kada će se životni sud preseliti u tvoje dvorište. Uvek se možeš braniti ćutanjem kada nešto ne znaš i ne razumeš. I uvek možeš reći „Nisam sudija. Kako mogu da ti pomognem.“

Autor: Aleksandar M.

(blog/kolumna svake nedelje)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.