Psst! Pusti ih da ćute

Svi se bune što nam komšije i sugrađani ćute. Pustite ih da ćute. I treba da ćute.

Cene su neke porasle skoro za 100 odsto, a oni ćute. Ruši se polako istorija, a oni ćute. Svađa se narod među sobom zbog crteža, a oni ćute. Neko pokušava da gasi “vatru” skupoće i nezadovoljstva sa par novčanica, a oni ćute. I “treba” da ćute jer upravo ta tišuna je uvek bila ponos naroda. Svaka ćutnja donosila je nešto novo. Kako je to moja baka znala da govori: “Narod na pijaci i u prodavnici ćuti, pa sam kupila malo više brašna, ulja i šećera.”

Na jednoj televiziji sve je idealno, a na drugoj ne valja ništa. Na jednoj svi radimo za minimalac, a na drugoj svi imamo prosečnu platu. Sve u svemu, narod je u sivoj zoni gde ničega nema. Nije najgore jer imamo za hleb, a nije ni nečija navodna sredina jer za uz hleb samo kada je plata.

Autor: Aleksandar od Beograda

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *