Sećanje mi pišemo

Koliko može biti duboka tama kada pomisliš da samo jedna osoba , da samo jedan svet, da samo jedan život je izgrađen na priči koju smo u svojoj mašti ispričali. Pomisliš da ceo svet i život je izgrađen oko te osobe, a onda sve se u jednom treptaju se nađe kao bol u srcu.

Sva iluzija o idealnosti ispričana u trenucima samoće i nekih pokradenih delova knjiga, serija ili filmova ugrađena u moju priču, kako bih je samo sebi prikazala kao idealnu. Kada bol u srcu prođe i prava priče počne da se priča, onda vidiš koliko je bilo usamljenih trenutaka.

U mojoj glavi bili smo svakog trenutka zajedno, a u mojoj realnosti svaki trenutak zajedništva bile su poruke preko telefona. Viđali smo se tek toliko da mogu reći da imam nekog pored sebe i da imam nekog koga viđam.

Kako je sve počelo nekim porukama tako se i završilo sa porukom, već standardnom koju ste svi već čuli. Htela sam mu pisati i odgovarati ga ali pamet je tog trenutka bila sudija, a ne osećanja nastala iz mašte. Treptela je crta na telefonu i čekala da napišem nešto, a ja sam gledala u prolaznike kao da sam poražena na svakom polju. Sve do trenutka kada je neko dete prošlo pored mene, podiglo palac, i reklo: „Sve je ok.“ To sam i napisala.

Videla sam sebe kao jaku sve dok se nisam pogledala pred ogledalo i onda spustila glavu da ne vidim svoju slabost koja mi je curila niz obraze. Govoriš sebi jak si! Znaš koliko si slab kada nisi gladan, kada jastuk je jedini koji prima tvoj zagrljaj, kada tama postane tvoja svetlost.

Prolaze dani, a onda vidiš da jedina osoba bitna u tvojoj priči si ti. Ti si taj glavni lik, a ako osoba koja je bila samo na dve strane tvoje priče otišla možda bi trebalo „izbrisati“ te dve strane. Izbrisati maštu i ostaviti samo odeljke u kojima si se nasmejala. I ostaviti mesta za nekog ko želi da bude deo tvoje priče.

U brzini života pamet brzo izgubi ritam a sećanje ostaje onakvo kakvo želimo.

Autor: Aleksandar od Beograda

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.